Ovih dana našu javnost okupirao je tobože neonacistički "rebirth" koji bi trebao kulminirati danas u Novom Sadu. Kako je u pitanju veoma ozbiljna stvar, zainteresovao sam se i počeo malo istraživati na ovu temu.
Kao prvo što sam primetio na blogu Gorana Davidovića, da ne postoje konkretni nacistički simboli. Ovo me je još više zaintrigiralo, jer ako posmatramo neonacističke marševe u Evropi ili SAD-u, oni upravo obiluju nacističkim simbolima Ipak, kod ovih naših nisam primetio sličnost sa pravim zapadnim neonacistima. Moguće je da pripadnici Nacionalnog stroja u svojim internim okupljanjima veličaju fašizam, podstiču anti-Semitizam, izmišljaju neke teze o čistoj rasi i sl., ali isreno to nije bio slučaj sa ovim najavljenim okupljanjem u Novom Sadu.
Sledeće pitanje koje se samo nametnulo, jeste pa otkud onda brojni naslovi u našim medijima oko pojave nacizma i fašizma u Srbiji? Očito je da su određeni mediji, malo "prenapuhali" stvar, ali zašto? Odgovor sam pronašao upravo u cilju samog okupljanja navodnih neonacista: očuvanje srpske Vojvodine i borba protiv separatizma.
I kao šlag na tortu tu se istakao kao najglasniji upravo gospodin Čanak, čovek kome autonomaške ideje nisu strane, koji je svojevremeno optuživao Međunarodni sud pravde zašto nije osudio Srbiju za tamo neku agresiju.
Upravo su iz njegovog tabora izašle prve ocene ovog skupa kao nacističkog i fašističkog. Ali ako se malo pročita između redova, gospodin Čanak ističući s ponosom svoje partizansko poreklo upravo je indirektno definisao jednu srpsku inicijativu kao nacističku i fašističku. U ovom mozaiku mi samo fali podatak od kojih partizana vodi poreklo gospodin Čanak? Od seljaka koji su branili svoje kuće ne poznavajući niti Marksa niti Lenjina niti boljševičku ideologiju ili od onih koji su nametali ovu ideologiju većini, koji su zauzeli kuće one srpske inteligencije koju su prethodno streljali da bi se rešili bilo kakvih mogućih političkih alternativa? Kada malo povežemo ove događaje sa kraja Drugog svetskog rata i ove danas aktuelne, nameće se jednostavan zaključak da je kod gospodina Čanka još uvek prisutna komunistička paradigma "veliko-srpske hegemonije" i da se svaka srpska nacionalna inicijativa prozove fašističkom.
Poslije Čankovih ispada usledila su brojna reagovanja. Veoma glasna je bila potpredsednica stanke G17+ Ivana Dulić Marković, koja je takođe osudila pojavu Čankovog fašizma i nacizma. Paradoks je upravo u tome što ovoj gospođi hrvatskog porijekla ne smeta hrvatski neonacizam, nego izgleda samo srpski. Ovo logično proizilazi iz sastanka gospođe Ivane Dulić Marković i prvog hrvatskog pravaša gospodina Ante Đapića, u Subotici. Ovaj političar je dobro poznat javnosti kao ultradesničar iz Hrvatske koji podržava ustaštvo. Kako je Hrvatska bila zvanično nacistička zemlja u Drugom svetskom ratu a ustaše dobro poznate svetskoj istoriji, svaka podrška ovom zločinačkom pokretu se može sagledati kao podrška neonacizmu. Ali za gospođu Dulić to nije mnogo važno, a očito i za stranku kojom vice-presedava. Za nju su mnogo opasniji ovi "srpski nacisti" koji, iako nemaju nikakve nacističke pretke, mogli bi da pretvore moguću liberalnu Srbiju bez Vojvodine i Kosova u upravo, ne daj Bože, Veliku srpsku Srbiju.
Njihovim tumačenjem neonacizma i fašizma uskoro su bili zagađeni svi mediji, počevši od lokalnih novosadskih medija do velikih kao što je B92. Veoma brzo su se raširile vesti o revitalizaciji "poznate" srpske nacističke misli, bez i jedne moguće analize. Naravno uz ove velike medije stali su i pripadnici raznih nevladninih organizacija, čije postojanje upravo zavisi od toga koliko će Srbija biti srpska; kao i pojedini pripadnici levog centra koji vode direktno poreklo od istih onih komunista koji su sprovodili crvenu revoluciju, i kojima je Slobodan Milošević ukinuo brojne povlastice poznatom Osmom sednicom. Upravo ti borci protiv Slobodana Miloševića ni jednom se nisu usudili da kritikuju navedenog diktatora kao čoveka koji je mrzeo Srbe, srpske običaje, veru, zastavu i himnu, nego nego su im mnogo važnije bile te ukinute povlastice i naravno poznate Slobine milijarde.
Naravno mediji kao što je B92, koji zagovaraju demokratiju i slobodu govora, nikada neće reći navedenu činjenicu, neće spomenuti bivše komuniste koji kroz DS i LDP pokušavaju da održe tekovine crvene revolucije i koju su danas najveći zagovornici ideje da treba dići ruke od Kosova, pridružiti se NATO-u, zaboraviti bombardovanje i po mogućnosti prodati sve tim našim "spasiocima". Često ćemo moći čuti upravo na B92 da su u Srbiji ugrožena prava homoseksualaca, da naši političari i naša Crkva ne tolerišu različitosti, i kako bi lako mogli ući u tamni srednji vek.
Pa gospodo novinari, moramo se odrediti ako smo slobodno demokratsko društvo koje toleriše homoseksualce onda moramo da tolerišemo i pojavu neonacista, kao što je slučaju u SAD-u npr. Ili ako podržavamo pozivanje Čanka na nerede u Novom Sadu, onda moramo podržati i one koji tuku pripadnike homoseksualnih parada. Ne može sloboda izražavanja biti dvojako interpretirana, za jedne važi sloboda a druge trebamo ugušiti. Naravno moji pozivi ovoj "modernoj" televiziji su uzaludni. Jer njihov profesionalizam se upravo ogleda u ovim dvojakim tumačenjima slobode, koje je instrumentalizovano od strane istih onih koji ne žele da gledaju bilo kakav srpski protest ili srpsku inicijativu.
Pozdrav iz Beograda.
Kao prvo što sam primetio na blogu Gorana Davidovića, da ne postoje konkretni nacistički simboli. Ovo me je još više zaintrigiralo, jer ako posmatramo neonacističke marševe u Evropi ili SAD-u, oni upravo obiluju nacističkim simbolima Ipak, kod ovih naših nisam primetio sličnost sa pravim zapadnim neonacistima. Moguće je da pripadnici Nacionalnog stroja u svojim internim okupljanjima veličaju fašizam, podstiču anti-Semitizam, izmišljaju neke teze o čistoj rasi i sl., ali isreno to nije bio slučaj sa ovim najavljenim okupljanjem u Novom Sadu.
Sledeće pitanje koje se samo nametnulo, jeste pa otkud onda brojni naslovi u našim medijima oko pojave nacizma i fašizma u Srbiji? Očito je da su određeni mediji, malo "prenapuhali" stvar, ali zašto? Odgovor sam pronašao upravo u cilju samog okupljanja navodnih neonacista: očuvanje srpske Vojvodine i borba protiv separatizma.
I kao šlag na tortu tu se istakao kao najglasniji upravo gospodin Čanak, čovek kome autonomaške ideje nisu strane, koji je svojevremeno optuživao Međunarodni sud pravde zašto nije osudio Srbiju za tamo neku agresiju.Upravo su iz njegovog tabora izašle prve ocene ovog skupa kao nacističkog i fašističkog. Ali ako se malo pročita između redova, gospodin Čanak ističući s ponosom svoje partizansko poreklo upravo je indirektno definisao jednu srpsku inicijativu kao nacističku i fašističku. U ovom mozaiku mi samo fali podatak od kojih partizana vodi poreklo gospodin Čanak? Od seljaka koji su branili svoje kuće ne poznavajući niti Marksa niti Lenjina niti boljševičku ideologiju ili od onih koji su nametali ovu ideologiju većini, koji su zauzeli kuće one srpske inteligencije koju su prethodno streljali da bi se rešili bilo kakvih mogućih političkih alternativa? Kada malo povežemo ove događaje sa kraja Drugog svetskog rata i ove danas aktuelne, nameće se jednostavan zaključak da je kod gospodina Čanka još uvek prisutna komunistička paradigma "veliko-srpske hegemonije" i da se svaka srpska nacionalna inicijativa prozove fašističkom.
Poslije Čankovih ispada usledila su brojna reagovanja. Veoma glasna je bila potpredsednica stanke G17+ Ivana Dulić Marković, koja je takođe osudila pojavu Čankovog fašizma i nacizma. Paradoks je upravo u tome što ovoj gospođi hrvatskog porijekla ne smeta hrvatski neonacizam, nego izgleda samo srpski. Ovo logično proizilazi iz sastanka gospođe Ivane Dulić Marković i prvog hrvatskog pravaša gospodina Ante Đapića, u Subotici. Ovaj političar je dobro poznat javnosti kao ultradesničar iz Hrvatske koji podržava ustaštvo. Kako je Hrvatska bila zvanično nacistička zemlja u Drugom svetskom ratu a ustaše dobro poznate svetskoj istoriji, svaka podrška ovom zločinačkom pokretu se može sagledati kao podrška neonacizmu. Ali za gospođu Dulić to nije mnogo važno, a očito i za stranku kojom vice-presedava. Za nju su mnogo opasniji ovi "srpski nacisti" koji, iako nemaju nikakve nacističke pretke, mogli bi da pretvore moguću liberalnu Srbiju bez Vojvodine i Kosova u upravo, ne daj Bože, Veliku srpsku Srbiju.
Njihovim tumačenjem neonacizma i fašizma uskoro su bili zagađeni svi mediji, počevši od lokalnih novosadskih medija do velikih kao što je B92. Veoma brzo su se raširile vesti o revitalizaciji "poznate" srpske nacističke misli, bez i jedne moguće analize. Naravno uz ove velike medije stali su i pripadnici raznih nevladninih organizacija, čije postojanje upravo zavisi od toga koliko će Srbija biti srpska; kao i pojedini pripadnici levog centra koji vode direktno poreklo od istih onih komunista koji su sprovodili crvenu revoluciju, i kojima je Slobodan Milošević ukinuo brojne povlastice poznatom Osmom sednicom. Upravo ti borci protiv Slobodana Miloševića ni jednom se nisu usudili da kritikuju navedenog diktatora kao čoveka koji je mrzeo Srbe, srpske običaje, veru, zastavu i himnu, nego nego su im mnogo važnije bile te ukinute povlastice i naravno poznate Slobine milijarde.
Naravno mediji kao što je B92, koji zagovaraju demokratiju i slobodu govora, nikada neće reći navedenu činjenicu, neće spomenuti bivše komuniste koji kroz DS i LDP pokušavaju da održe tekovine crvene revolucije i koju su danas najveći zagovornici ideje da treba dići ruke od Kosova, pridružiti se NATO-u, zaboraviti bombardovanje i po mogućnosti prodati sve tim našim "spasiocima". Često ćemo moći čuti upravo na B92 da su u Srbiji ugrožena prava homoseksualaca, da naši političari i naša Crkva ne tolerišu različitosti, i kako bi lako mogli ući u tamni srednji vek.
Pa gospodo novinari, moramo se odrediti ako smo slobodno demokratsko društvo koje toleriše homoseksualce onda moramo da tolerišemo i pojavu neonacista, kao što je slučaju u SAD-u npr. Ili ako podržavamo pozivanje Čanka na nerede u Novom Sadu, onda moramo podržati i one koji tuku pripadnike homoseksualnih parada. Ne može sloboda izražavanja biti dvojako interpretirana, za jedne važi sloboda a druge trebamo ugušiti. Naravno moji pozivi ovoj "modernoj" televiziji su uzaludni. Jer njihov profesionalizam se upravo ogleda u ovim dvojakim tumačenjima slobode, koje je instrumentalizovano od strane istih onih koji ne žele da gledaju bilo kakav srpski protest ili srpsku inicijativu.
Pozdrav iz Beograda.
2 коментара:
Evo, postovani autoru teksta, ja zelim da tebe i tvoju porodicu probudim udarcima palicama usred noci, kamionom sprovedem u voz u kome cete provesti nekoliko dana bez hrane i vode, da bih vas sproveo u koncentracioni logor gde ce tvoju suprugu silovati, dete smesta staviti u gasnu komoru gde ce se malisan ugusiti u najstrasnijim mukama okruzen nepoznatim, golim ljudima, dok ces ti raditi, ako u tebi ostane iole snage, na pakovanju ljudske kose u jastuke dok te ne ubiju tifus, glad ili srcana insuficijencija.
Pri tome, ovo ti javno govorim, i javno te obavestavam da se politicki organizujem da bih to zaista uradio. Da li i dalje zelis slobodu govora za mene?
Kako mozes porediti tolerisanje homoseksualnosti i tolerisanje nacizma?
Ja razumem ovog gospodina anonimnog i zaista mi je zao ako je on to proziveo, ali isto tako mislim da nije razumeo tvoj tekst. Strasno mi se svidja ovo sto si napisao jer je i vise nego ocigledno da je Srbija svacija osim srpska. Tuzno je to sto jos uvek ne znamo pravu srpsku istoriju i sto jos uvek zivimo u zabludama i na njima zasnivamo neko misljenje. Prvo treba znati sve cinjenice pa onda lepo razmisliti, a ne ziveti zaslepljeni ideologijama bilo komunistickim, bilo fasistickim. Ne branim ni jedne ni druge samo bih zeleo da svi ljudi koji zive u Srbiji shvate da je to zemlja Srba ali da svako takodje ima pravo da se izjasni kog je porekla. A takodje mislim da bi prosperitet i integritet ove zemlje trebao da bude prioritet svima koji zive u ovoj zemlji. Hvala jos jednom na tekstu i veliki pozdrav, Nemanja
Постави коментар